Loading

Мотив дрвећа у српској поезији од романтизма до авангарде

Тешио се да ће место њега да живе румене неке јеле, пуне какадуа лепих, на неком острву далеком. (...) Да; он је једнако бунцао о јаблановима, о руменим биљкама које место њега живе

Милош Црњански: Дневник о Чарнојевићу

Густав Климт: Дрво живота

У древним веровањима дрво представља осу света јер повезује доњи свет својим корењем стремећи у висину својим крошњама. Живот вегетације је цикличан, супротан коначности живота човека. Стално обнављајући своје зеленило, дрво представља живот сам. Плодови дрвећа знаци су плодности, лековитости, вечитог обнављања живота. Дрвеће и биљке уопште током векова су схватане као веза између света људи и божанстава. Због тога дрвеће има значајну улогу у митолошким, религијским и духовним аспектима свих култура света. Својим облицима, појавношћу, лепотом дрвеће је и извор естетских доживљаја и инспирација уметницима, писцима, редитељима. Сваки уметник има своју визију дрвећа, проналази неко посебно значење. Неке представе су утемељене на нашем фолклору, неке на античким и другим митовима, али су свакако преобликоване у јединствене естетске доживљаје.

Келтско дрво живота

Како су мотив дрвећа доживели наши песници од романтизма до авангарде? Фолклорни утицаји приметни су код наших романтичарских песника, а касније и код авангардиста, али зависно од индивидуалних поетика, и обрада мотива биће различита. Антички митови присутни су у поезији парнасоваца.

Јован Јовановић Змај певао је:

Срце ми је лисно дрво,

А песме га цветом ресе;

Један поглед, један осмеј

Увек који цветак стресе.

У романтизму лирски субјект окренут је природи. У њој налази надахнуће, пантеистички је доживљава.

Егон Шиле: Четири дрвета

Бранко Радичевић на почетку песме Кад млидијах умрети пореди мотиве умируће природе са својом болешћу. Тиме наговештава нестајање и тихо умирање. Песник помиње и лишће које опада са грана, што симболизује приближавање смрти. Такође, у трећој строфи лирски субјекат говори како зелено лисје више никада неће видети. У овој песничкој слици видимо обнављајућу моћ природе и дрвећа насупрот човековој коначности. Он полако копни исто као што лишће пада са грана, природа се полако, али сигурно гаси. Ипак, у новом животном циклусу природа ће се поново пробудити, док човек једном заувек напушта свет живих. Век касније ове визије продубиће и са њима ће наставити свој дијалог велики Милош Црњански кроз читаво своје дело, а посебно кроз поему Стражилово.

Анри Матис: Шетња кроз маслине

Чак и Лаза Костић у песми Santa Maria della Salute говори о дрвећу. Више песник културе него природе, ову песму отпочиње обраћањем Богородици, у чију част је подигнута црква. Усхићен лепотом цркве, од ње тражи опроштај јер је раније жалио борове које су Млеци секли по словенским шумама како би могли изградити цркву. Кад је видео њену лепоту, променио је мишљење. У романтичарској визији мешају се и преплићу слике Богородице, мртве драге и величанствене грађевине.

Зар није лепше носит лепоту,

сводова твојих постати стуб

него грејући светску грехоту

у пепо спалит срце и луб;

тонут о броду, трунут у плоту,

ђаволу јелу, а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?

Лаза Костић и Црква Свете Богородице од Спаса у Венецији

У поезији Војислава Илића, који својим новим формама, нарацијом и темама представља искорак ка поетици парнасоваца често видимо дескрипције природе које на нас отављају дубок утисак. Ни дрвеће није изузето из пејзажа.

У песми Грм описује се храст, који стоји усправно, пркосно и неустрашиво као црни див иако га је ударила муња. Слику мрачног и спаљеног храста употпуњују траве, шарено цвеће које га обавија. Доласком зиме све нестаје однесено хладноћом, али храст и даље стоји. Слика говори о његовом трајању и постојаности.

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,

К`о црн и мрачан див. И густе травице сплет

Горди му увија стас - и горски несташан лахор

Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ; и својом студеном реком

Покида накит сав и гору обнажи сву,

Ал многа зима још са хладним ветром ће доћи,

А он ће бити ту.

Каспар Давид Фридрих: Опатија међу дрвећем

Храст је у веровањима многих народа, па и Словена дрво које симболизује врховно небеско божанство и везује се за Перуна, бога грома. Фрејзер наводи да је и у античкој Грчкој поштован храст, највише у Додони која је била његово светилиште, док је у Риму седам брежуљака било прекривено храстовом шумом посвећеном богу Јупитеру. Вечну ватру весталке су смеле одржавати само храстовим дрветом. Код Новгорода у Русији постојао је кип Перуна са муњом у рукама испод којег гори вечна ватра од храстовог дрвета. Ако се ватра угаси, они који су је одржавали плаћали су за то својим животом. Култ храста присутан је и код Келта и Германа. У нашем народу бадњак је наследио сакралне моћи од храста.

Култ храста

У дескриптивној песми Запуштени источник, насталој пред крај песниковог живота, Војислав Илић говори о пролазности лепоте, младости, радости живљења. Кроз контрасте некадашње идиличне природе која пупи у својој лепоти и сјају, и слике пресахлог извора и суве и наказне крушке, песник буди осећање егзистенцијалне језе. Мотиви из природе које песник описује одраз су унутрашнег бића песника, његовог доживљаја света.

Сува кржљава крушка, ко црна огромна рука,

суморно нада мном стоји.

И криве њезине гране

наказно пружене стрше с изразом паклених мука,

ко да ме последњом снагом од мисли очајних бране.

Егон Шиле: Дрво у позну јесен

Утицаји античке митологије присутни су у певању Јована Дучића. У грчкој митологији нимфе дријаде живе у дрвећу. Кроз песму Морска врба описује се усамљена врба, која стоји сама на стени над морем. Ова метаморфоза заснива се античком миту о Аполону и нимфи Дафне која се претворила у жалосну врбу да би избегла Аполонове насртаје и очувала своју чедност. Ослањајући се на парнасовску традицију, песник описује њену патњу док расплетене косе, непомична „слуша песму гора“ и „агонију воде у вечери неме“.

Евелин де Морган: Дријада

Слична веровања присутна су и у нашој фолклорној тадицији. Сматра се да се душе умрлог могу настанити у дрвећу и да тако настаје сеновито дрвеће. Преобликовање фолклорног наслеђа кроз мотив врбе и сеновитог дрвећа јавља се у песми Дафина Момчила Настасијевића.

Дафину на гроб не сади,

тмоли је дах из ње,

сабласно мами у таму.

Но камен тежак навали,

тежи нег' погребена жеђ,

кад нељубљено мре.

Ово није једина чудесна трансформација у грчким митовима. Овидије у Метаморфозама говори о Леуки коју је прогонио Хад и која је претворена у сребрну тополу. Океаниду Филиру богови су претворили у липу, Карију, која је умрла од жалости за сестром, богови су претворили у стабло ораха.

Џон Вилијам Ватерхаус: Аполон и Дафне

Дрвеће, нарочито врбе често се повезују са смрћу жена и у Шексиповим трагедијама. Офелија је склизнула у реку у којој се утопила близу врбе, након што ју је Хамлет напустио. Рембо је у својој визији утопљене Офелије говорио кроз симболику биља, па и врба. Врбе у Отелу кроз Дездемонину песму наговештавају скору смрт ове љубави, као и смрт саме јунакиње.

Џон Вилијам Ватерхаус: Офелија

Јабланови су поред храста веома поштовано дрво у древним културама. У нашем фолклору сматра се да могу штитити од злих сила. У грчкој митологији јаблан је везан за подземни свет. Неке од тих архетипских слика наслућујемо у поезији Јована Дучића.

Винсент ван Гог: Авенија јабланова у сумрак

Јабланови шуме страсно, чудно, а лирски субјект се пита зашто. Шум јабланова постаје доминантна сензација на којој се гради чулни доживљај лирског субјекта у ноћи.

Слика је обогаћена још једним детаљем: јабланови не само да шуме, шуме, него и чудно дршћу. Кроз ту песничку слику наслућујемо зебњу и страх, егзистенцијалну језу лирског субјекта.

Фердинад Ходлер: Шумска стаза

Зашто је шум јабланова тако велика и значајна сензација у ноћи? Шум је немир који се преноси на биће и његову самотничку природу. Утисак је да се јабланови, устремљени у висину, отимају мртвилу и мрачном свету и теже ка изворима светлости који су горе, у висинама. То је отимање налик на бежање од земаљског и тамног. На симболичком плану јабланови значе вечито људско усмеравање ка духовним висинама. Они су афирмација духовних снага човека, гоњеног сталним немирима да се усправи и духом вине изнад тривијалне стварности која олако тоне у чаму и мрак трајања. Стога је и лирски субјект силно понет шумом јабланова у ноћном амбијенту и самоћи, који су и добар повод да се биће наднесе над понор свог духовног ја, да би биће, у тој самоћи, спознало себе и своју маленкост.

Мотив јабланова пронаћи ћемо и код авангардног песника Милоша Црњанског. У дослуху са Бранком Радичевићем, романтичарским песником, Црњански ствара своју суматраистичку, свепрожимајућу визију јабланова. Јабланови су амбивалентан мотив, у њима се сустичу опијеност животом и слутња смрти. Смисао живота, утеха за све недаће које је донео Велики рат, може се наћи само у пантеистичкој, суматраистичкој визији повезаности свега на свету. Природа је већа од лирског субјекта, али и он је стопљен са њом, утиче на њу. Трешње из завичајне Паноније стапају се са трешњама Далеког истока, фрушка брда са заталасастим тосканским пределима, Дунав се стапа са реком Арно. Поема је названа Стражилово и у томе треба тражити призивање Бранка и његовог пантеистичког доживљаја природе, њеног сталног обнављања које је и утеха и жалост, простор меланхолије и блажености у исто време.

Лутам још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

Поред јабланова, у Стражилову и трешње представљају централни мотив. Трешње, као и сви мотиви овог песника немају једно значење, већ могу представљати и страх, слутњу смрти, али и смиривање, спокој. У тридесет осмој строфи трешња, као дрво, заједно са вишњом, обавијено маглом, нуди нам слику живота, који се полако стишава у умирању. То нас подсећа на будистички идеал човековог живота, тј. нирвану:

А, над трешњама и младим вишњама,

тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,

у живот пред нама, где се страст, полако,

у умирању смири, и чула упокоје.

„У песмама М. Црњанског, које смо помињали, трешња, а нарочито трешњев цвет, има посебну симболику. Она гради ваздушасту, прозрачну, етеричну, али често покретну песничку слику. У тој слици се претапају светлост и тама, радост и туга, телесно и бестелесно, живот и смрт. Трешњево дрво, обавијено маглом, ствара необичну слику у којој се све стишава, у наручју природе. Она је, можда, срж метафизичког, трансцендентног света Милоша Црњанског.“

С друге стране, у нашој народној традицији трешње се посматрају као дрво. Веселин Чајкановић примећује да трешња може имати значај у веровању како у добром,тако и у рђавом смислу. Она има сличан просторни положај као и крушка. По правилу је самоникла и најчешће расте у виноградима. Такође, она је и прво воће које сазрева на граници пролећа и лета. Њоме се хране и птице, које се могу поистиветити с душама умрлих.

Винсент ван Гог: Бадемово дрво у цвату

Милан Ракић пева о јасики у истоименој песми.

Јасика је сасвим издвојена од осталог биљног света. Стоји сама, танка, усмерена у висину, и као таква може асоцирати на осамљено људско биће. Око ње се налази сиво небо и густа измаглица, све се чини мртвим и мрачним, а она стоји танка у висини и свему томе пркоси. У јасики и њеном треперењу песник као да је нашао неизрециву тајну трајања, односно тајну унутрашњег живота. Треперење јасике може представљати и опирање смрти, ништавилу. Јасика је „изван доброга и ван злога“, она својим треперавим трајањем даје смисао и у души лирског субјекта буди чежњу и тугу, али и даје нову веру у мистериозне повезаности природе и лирског субјекта. Писана пред крај песниковог живота, Јасика представља мисаону песму у којој песник ипак надвладава песимистичку визију живота.

И у дну душе моје,

Ко наговештај нове вере,

Весело као лишће твоје,

Нагони тамни затрепере.

Густав Климт: Шума

О природи у нашем лирици, па и о дрвећу, не можемо говорити ако се не осврнемо на поезију Десанке Максимовић. У песми На бури осећамо атмосферу тајанства, радозналости и стрепње којем је обузет лирски субјекат, девојка из песме. Ову песма започиње упознајући нас са бором или човеком што укочено стоји на брду. Кроз целу песму питање „човек или бор“ остаје неразрешено, што уз слику немирне, тамне ноћи уноси стрепњу и саосећање за живот ближњег. У следећој песничкој слици сазнајемо да је „човек или бор“ у опасности, па лирски субјекат моли мајку да је пусти да помогне, али све што је изван двора представља опасност, па њена молба не бива услишена. Лирски субјекат, све јаче кроз песму, осећа привлачење и припадност, емпатију и потребу да помогне. Ово је само пример песникињине везаности за природу, људе.

У српским приповеткама из убијене царичине деце изникну борови, а у народним песмама су чести сродни мотиви. С друге стране, бор може бити синониман и са алом, као и седиште виле, па чак и божанство.

Марк Шагал: Песник који лежи

Ову непрегледну тему завршићемо стиховима Серенате из Лирике Итаке Милоша Црњанског. Тело лирског субјекта стопљено је са природом и космосом, утеха је могућа само у одуховљењу кроз патњу и природу.

Чуј, плаче Месец млад и жут.

Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,

не вичи име моје у смирај дана.

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,

а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,

но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи:

загрли и љуби грану што вене.

Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

Милица Поповић 3/4

Милица Прусац 3/4